Миодраг Мика Ђорђевић - Брус

Миодраг Мика Ђорђевић – Један неочекивани херој из Бруса
Пролазећи улицама неког града понекада се упите на који начин и по коме су добиле име. Тако многи пешаче улицом Мике Ђорђевића у Брусу а највероватније и не знају да је та улица добила име по једном од пионира филма на нашим просторима који је рођен у Брусу.

извор: Никола Грубнић

Миодраг Мика Ђорђевић је био сниматељ, редитељ и сценариста који је стварао у периоду између два светска рата.

Његов богат филмски опус чине репортаже, документарни филмови који бележе важне историјске догађаје, играни филмови за које је писао и сценарије, али према мишљењу критике његов визуелни дар највише долази до изражаја у туристичким филмовима. Снимио је и први дугометражни и можда најзначајнији туристички филм Краљевине Југославије „Под југословенским небом“ којим су промовисане туристичке понуде Краљевине.

Миодраг Мика Ђорђевић, рођен је 15. јула 1896. године у Брусу, овај пионир нашег филма се није припремао за филмску професију. Као и његов колега и пријатељ Михајло Ал. Поповић, завршио је трговачку академију, а од 1920. кад се стално населио у Београду па до краја деценије углавном се издржавао као банкарски чиновник. Хоби му је био филм, па је већ 1924. године купио прву филмску камеру и почео са аматерским снимањима.

Међутим, убрзо га је филмска уметност толико заинтригирала да је донео одлуку да се потпуно посвету филму.

Још од првог нарученог филма „Беље“ из 1929. године (снимљеног у сарадњи са Михајлом Ал. Поповићем), о познатом газдинству са најквалитетнијим сточним фондом, где се производио најбољи маслац у Краљевини, он је заволео чергарски живот сниматеља. До почетка Другог светског рата, снимио је више десетина филмских репортажа у свим крајевима Југославије, најинтензивније сарађујући још од 1930. године са најповлашћенијом филмском кућом у држави, „Југословенским просветним филмом“. Међу многобројним насловима истичу се: „Брод краљице Марије“, „Краљевићи на Бледу“, „Сушак“, „Сарајево“, „Дубровник бисер Јадрана“, „Сплит“…

Био је и један од сниматеља великих документарних филмова „Свесловенски слет сокола у Београду“ 1930. године и „Сахрана краља Александра И Карађорђевића“ из 1934. Ипак, његов визуелни дар је највише дошао до изражаја у туристичким филмовима, као што су „Лепа наша домовина“ из 1932. године и, нарочито, „Под југословенским небом“ из 1934. године. Овај последњи, саткан од низа вињета које дочаравају фрескопис неких од најлепших делова и места природом богате Југославије, са великим услехом је приказиван у иностранству (на пример у Чехословачкој и Француској), чинећи значајну потпору ширењу туристичке пропаганде наше земље.

Крајем тридесетих, он оснива сопствено филмско предузеће, „Југославија филм“, са седиштима у Загребу и Београду. У тим годинама, он бележи важне политичке догађаје у земљи филмовима „Прослава годишњице споразума Цветковић-Мачек“ и „Величанствена прослава рођендана и имендана вође хрватског народа др Влатка Мачека“ (из 1940. године), припремајући се за снимање првог звучног дугометражног филма југословенске кинематографије.

Као предигру дугометражном филму, Ђорђевић је у Загребу започео екранизацију оперете „Побједник“, у корежији са Марком Фотезом, коју није довршио, да би се потом бацио на своје животно дело, режију филма „Љубица и Јања“. Ово дугометражно звучно остварење са снажном социјалном тематиком, у коме су од познатијих глумаца наступали Фран Новаковић и Љубиша Јовановић, било је у завршној фази када је започео априлски рат 1941. Пошто су усташе убрзо преузеле Хрватску, филму се губи сваки траг.

Након окупације Србије од немачких нациста, и Мики Ђорђевићу се наизглед изгубио сваки траг, и ту је заправо и корен његове контраверзности. У приватном животу бонвиван, љубитељ лепих жена и луксуза, међу пријатељима и колегама је био познат као „дворски сниматељ“. Доказ томе су била његова честа присуства на двору и снимања важних догађаја из живота краљевске породице, по чему је био сличан свом пријатељу Кости Новаковићу.

Када је рат започео, а Ђорђевић нестао, познаници су веровали да се због конформизма склонио на неко мирније и боље место, а на крају рата се пак сумњало да је постао колаборационист и можда чак побегао заједно са Немцима.

Истина је била дијаметрално другачија – Миодраг Мика Ђорђевић се на почетку рата склонио у Брус, убрзо добивши специјални задатак да буде курир-веза са покрајинским комитетом Комунистичке партије у Београду. Нико није знао да је он предратни комуниста и да је вероватно на својим честим путовањима по земљи и иностранству обављао важне задатке за партију. Почетком лета 1943. године, дошло је до провале партијске организације у Крушевцу, а Мика Ђорђевић је допао затвора и мучења од стране Специјалне полиције у Београду. Шармантни и весели дворски сниматељ, које се пре рата пријатељима као хипохондар жалио на бројне потенцијалне болести, враћен је полумртав у крушевачки затвор. Пошто ни под најстрашнијим мукама није одао ни једно име, стрељан је 8. јуна 1943. године. За његово храбро држање и мученичку смрт, нико од његових предратних пријатеља и колега није сазнао све до краја рата.

Чудан је и неуобичајен пут Миодрага Мике Ђорђевића, пре рата сјајног сниматеља и човека цењеног и радо виђеног у високим круговима, у рату изненадног и неочекиваног хероја – два лица једне исте снажне и необичне особености. Можда ће нам тек његови сачувани филмови, које баштини Југословенска кинотека, указати на део људске и професионалне тајне овог прерано заборављеног великана српске и југословенске кинематографије.

У Брусу, пролазећи улицом Мике Ђорђевића, лако ћете препознати кућу у којој је рођен један од пионира филма на нашим просторима, сниматељ, редитељ и сценариста – Миодраг Мика Ђорђевић.

извор: brusonline.com

извор: Ученици ИТ одељења IV-3